Vreme
14.02.2019.

Intervju - Maja Stojanović: Zbijanjem redova do slobodnog društva

"Najlakše bi bilo prihvatiti konstataciju da se time bavimo iz čiste solidarnosti prema tuđim problemima, ali to baš nije tako. Problemi u medijima su i naši problemi. S druge strane, razvoj solidarnosti nam je ekstremno važan, zbog posledica koje može da ima na rešavanje problema u kojima se novinari i mediji nalaze"

Jovana Gligorijević

Građanske inicijative (GI) nastale su 1996. godine kada je grupa istaknutih NVO aktivista uključenih u antiratni pokret i nenacionalističku demokratsku opoziciju prepoznala potrebu da se stvori društvena, građanska baza koja bi mogla podržati demokratske promene putem podučavanja građana o njihovim pravima, demokratiji, građanskom društvu i kako da budu aktivni građani, da bi mogli da odlučuju o sopstvenim životima. Više od dve decenije kasnije, GI i dalje ima istu misiju. Međutim, u vremenu kada je nezavisnih i slobodnih medija manje nego devedesetih, a pritisci mnogo suptilniji nego pre, GI je veliki deo svojih aktivnosti usmerio upravo na solidarnost sa medijima i novinarima. O tome kako je nastala Grupa za slobodu medija, kako smisliti alternativne, decentralizovane modele finansiranja medija, koliko je solidarnost prisutna u društvu, medijima, medijskim organizacijama i šta nam to govori o društvu u kom živimo, razgovaramo sa Majom Stojanović, izvršnom direktorkom Građanskih inicijativa.

VREME SOLIDARNOSTI: Nezavisno od onoga što vi radite, šta mislite koliko u Srbiji ima solidarnosti u medijima, kako među novinarima tako i među redakcijama ili udruženjima?

MAJA STOJANOVIĆ: U Srbiji načelno nedostaje solidarnosti između svih društvenih grupa, pa i u okviru samih grupa. Situacija na medijskoj sceni se ne razlikuje, što je veoma prirodno. Decenijama u Srbiji retki su slobodni, odgovorni pojedinci koji nisu ophrvani milionima ličnih problema. U takvoj situaciji, solidarnost se vezuje za porodicu, najuže krugove, najbližu zajednicu. Solidarnost je i u tim krugovima veoma potrebna, pa je ne ostane previše za ostale krugove. Kako se redovi zbijaju, to jest kako se ovi krugovi približavaju zbog pogoršanja društvene situacije, tako se i solidarnost prirodnije širi na ostale – kolege, udruženja, redakcije. Dakle, solidarnost postoji i biće je sve više.

Problem koji se javlja u situaciji kada solidarnost nije opšteprihvaćena društvena pojava jeste u tome što je ne prepoznajemo kada se pojavi. U tim slučajevima, većina nas se ponaša kao da se ona podrazumeva. Uvek postoji narativ da se na skupovima solidarnosti pojavljuju ista lica, da peticije potpisuju isti ljudi. Međutim, nikad se ne kaže da je jedno novo lice velika stvar, nikada se toj osobi ne kaže posebno hvala. Nikada se ne bude ponosan na broj okupljenih ljudi i od toga napravi velika stvar, već se uvek potencira da solidarnosti nedostaje zbog onih koji nisu tu.

Koje su najznačajnije akcije koje su Građanske inicijative sprovodile na planu solidarnosti sa medijima?

Građanske inicijative imaju dva glavna razloga za bavljenje medijskim slobodama. Prvi je važnost informisanih građana za razvoj celog društva. Drugi razlog, koji liči na solidarnost, jeste vera u vrednost zajedničkog rada, saradnje i sinergije da bi se bilo šta postiglo. Najlakše bi bilo prihvatiti konstataciju da se time bavimo iz čiste solidarnosti prema tuđim problemima, ali to baš nije tako. Problemi u medijima su i naši problemi. S druge strane, razvoj solidarnosti nam je ekstremno važan, zbog posledica koje može da ima na rešavanje problema u kojima se novinari i mediji nalaze.

Sve akcije koje Građanske inicijative sprovode imaju u svojoj osnovi razvoj solidarnosti i zajednički rad. Nijednu od njih nismo pokrenuli niti radili sami, već sa ljudima sa medijske scene i iz civilnog društva. Od, meni lično najdražih, uličnih akcija do zajedničkih pisama i apela međunarodnoj zajednici i relevantnim akterima. Najznačajnije su bile one koje su omogućavale da ljudi na akciji i svi oni koji je prate sakupe energiju za dalje, od deljenja zahteva ispred Skupštine do deljenja slobodnih medija na aerodromu.

Grupa za slobodu medija nastala je na vašu inicijativu, nakon gašenja"Vranjskih". Koliko je ona važna, bez obzira na to što trenutno nije mnogo vidljiva?

Grupa za slobodu medija je nastala kao reakcija velikog broja novinara i udruženja na gašenje "Vranjskih". Ideja je proizašla iz zajedničkog dogovora na sastanku dan nakon organizacije protesta ispred Vlade Srbije. Građanske inicijative su u tom trenutku ponudile mesto za dogovor o sledećim koracima i bile u prilici da mogu da posvete vreme i resurse da se priključe pripremi i sprovođenju akcija Grupe. I u iniciranju i u idejama i u sprovođenju daleko od toga da smo bili jedini. Veoma je značajno da inicijativa nije bila naša, već zajednička, u čemu i leži ogromna važnost Grupe.

Sinergija koju je Grupa stvorila u prvih nekoliko meseci pokazuje šta je sve moguće uraditi zajedno. Grupa za slobodu medija ne bi bila to što je bila da se nisu međusobno dopunili ideje, znanja, kontakti, pozicije različitih članova. Međutim, za solidarnost, dijalog, međusobno razumevanje i saradnju neophodno je odvojiti vreme. U jednom trenutku, Grupa je postala velika, tako da je potrebe za dijalogom bilo sve više, a zbog spoljnih uticaja i pritisaka vremena sve manje.

I dalje čvrsto verujem da je Grupa važna kao fenomen zajedničkih mogućnosti i saradnje. Verujem da je potrebno graditi i razvijati poverenje kako bi solidarnost bila održiva.

Građanske inicijative su pokrenule i akciju za "Kikindske". Mi nemamo tradiciju takvog načina finansiranja. Da li ovakav model može ovde da zaživi kao uobičajen i decentralizovan ili će zauvek biti posmatran kao dobročinstvo?

Crowdfunding kampanja, to jest prikupljanje pomalo novca od velikog broja ljudi jeste možda čak i jedini način da, u situaciji kada je tržište potpuno kontrolisano, slobodan medij opstane. Tradicija prikupljanja novca na ovaj način u Srbiji postoji, ali nije još dovoljno zaživela za teme koje se tiču građanskih prava. U poslednjih nekoliko meseci nekoliko takvih kampanja je završeno veoma uspešno, kao prikupljanje sredstava za Milana Jovanovića, novinara iz Grocke koji je preživeo pokušaj ubistva nakon što mu je zapaljena kuća u kojoj je spavao, kao i prikupljanje sredstava za fotografkinju "Vremena" Mariju Janković, kojoj se auto zapalio pod nerazjašnjenim okolnostima.

Dakle, ovaj način finansiranja ima potencijal da zaživi. Da li će zaživeti, ne zavisi od toga da li postoji tradicija, već da li i oni koji organizuju akcije i oni koji daju veruju da je moguće prikupiti sredstva na ovaj način. Poslednje akcije ovog tipa pokazuju da se menja stav prema ovom načinu finansiranja i da raste poverenje u crowdfunding. Zbog toga čvrsto verujem da je moguće da ovaj model zaživi.

Kad pogledamo medije koji su u krizi i treba im pomoć, imaju dve zajedničke crtepouzdani su i niskotiražni. Šta nam to govori o sistemu u kom živimo?

Uvek je teško boriti se istinom protiv laži. Laži, propaganda i populizam mogu da menjaju oblik i deformišu se u skladu sa potrebama primalaca informacija. Istina, to jest objektivno i tačno izveštavanje, nema taj luksuz. Sistem u kome živimo u ovom trenutku jeste populistički, bez poštovanja za primenu zakona i postojanje jakih institucija. Upravo su vladavina prava i institucije one koje treba da obezbede kažnjivost širenja lažnih vesti. Kada sistem to jest država to ne obezbede, onda je nemoguće uspostaviti primat pouzdanih informacija – odatle niskotiražnost i marginalizacija istine.

Dok je takav sistem na snazi, da bismo održali slobodne medije, potrebni su nam solidarnost i gerilski pristup u finansiranju medija. Novac koji većina nas može da odvoji, da ne kupi kafu ili paklu cigareta, sasvim je dovoljan da pobedimo u situaciji kada sistem drži malo ljudi sa mnogo novca. Samo je neophodno da se organizujemo.

Da li su građani svesni zašto su nezavisni mediji važni i zašto je važno da postoje?

Uzevši u obzir trenutnu situaciju, rekla bih da je sasvim dovoljno građana svesno važnosti nezavisnih medija da pokrene stvari. Nama treba jezgro tih ljudi, neka nas bude i samo nekoliko hiljada da zajedničkim akcijama, solidarnošću i saradnjom postavimo bazu u kojoj će postojeći mediji biti bezbedni, a onda i da stvorimo kritičnu masu za promenu sistema.

Često čujemo da je potrebno da mediji ispune dve svrheda drže vlast odgovornom i da budu samoodrživi. Da li je to moguće u ovakvim uslovima?

Ovakvi mediji su neophodni u demokratskom sistemu, u kome država nije zarobljena i u kome se prava građana poštuju i štite. Takvi mediji su onda prepreka da se stvari promene nagore. U sadašnjoj situaciji, koja je obrnuta od opisanog stanja, potrebni su nam mediji koji ispunjavaju druge dve svrhe – da drže građane informisanim i da budu profesionalni, to jest da ne podlegnu pritiscima, pretnjama i ekonomsko-administrativnim preprekama koje država postavlja na svakom koraku. Da bi to postigli, potrebne su im podrška i pomoć onih građana kojima je slobodno društvo važno.

Možete li da se setite nekog primera gde je po vašem mišljenju bila potrebna novinarska solidarnost, a izostala je?

Mislim da je neophodna svakoga dana, ne samo kada se desi nešto što već prevazilazi potrebu za solidarnošću nego postaje tema krivične odgovornosti. Novinarska solidarnost, kao i svaka druga, može da se ogleda u bilo čemu, od poruke podrške i deljenja zabrinutosti do akcija koje imaju za cilj da povežu ljude međusobno. Prvi korak ka bilo kakvoj promeni jeste da shvatimo da nismo sami i da nas ima dovoljno da budemo glasni i tako stvorimo kritičnu masu.