Vreme
12.11.2020.

INTERVJU – ZORAN SIMIĆ, BIZNISMEN: Stepenik po stepenik

Zora Drčelić

"ODRASTAO SAM U VREME KADA LJUDI NISU PRIMEĆIVALI RAZLIČITOST, MAKAR JE MI KAO DECA NISMO PRIMEĆIVALI. ALI POČETKOM DEVEDESETIH SVE SE MENJA. (…) MENE JE UBISTVO DUŠKA JOVANOVIĆA 1997. OSVESTILO DA TREBA DA POSTANEM POLITIČKI I DRUŠTVENO AKTIVAN, ALI SAM DISKRIMINACIJU UOČAVAO I PRE TOGA. POČEV OD TOGA DA ČUJEM NA ULICI DA SE DETETU PRETI: ‘BUDI DOBAR ILI ĆE CIGANI DA TE POKUPE’, JER KOLIKO NAM GOD TO IZGLEDALO BEZAZLENO, NEKIMA I SIMPATIČNO, OD TAKVIH REČENICA SVE POČINJE"

Zoran Simić je jedan od najuspešnijih romskih biznismena u Srbiji. Napravio je dve firme, jednu za čišćenje i jednu za reciklažu, i obe su dobile silna priznanja i nagrade, domaće i međunarodne, OEBS ih je proglasio najboljim romskim firmama i nagradio ih dobrom opremom. Simić pravi i hotel u Mladenovcu, u međuvremenu je prodao preduzeće za reciklažu. Immoclean, preduzeće za čišćenje, ima 160 zaposlenih. "Zaposlene nisam birao po boji kože, ali je značajan broj zaposlenih Romkinja. Ponosni smo jako na tu firmu, sad će 12 godina kako postoji. Sve svoje obaveze uvek smo ispunjavali na vreme, kako prema zaposlenima tako i prema državi. Imamo ideja, ne fali nam energije, s hotelom u Mladenovcu pokušaćemo i nešto novo, i na dobrom smo putu da ostvarimo ono što smo planirali. Kada budemo zapošljavali ljude u hotelu, neće nacionalnost biti presudna, zapošljavaćemo najbolje. Ipak, nikad nisam krio da želim da zaposlim što veći broj pripadnika romske nacionalne manjine, pogotovo Romkinje, kao najranjiviju grupu unutar zajednice, da pokušam da im predočim da time što rade doprinose i sebi i svojoj porodici, na kraju i celoj romskoj zajednici i državi u celini. Zato je važna obuka, zaposleni u našem preduzeću imaju mogućnost da pohađaju seminare, da se edukuju, da kroz motivacione treninge shvate koliko su rad, učenje i napredovanje – važni", kaže Zoran Simić na početku razgovora za "Vreme".
Simić ima 46 godina, rođen je u Beogradu, odrastao u Rakovici, gde i danas živi s porodicom.

"VREME SOLIDARNOSTI": Da li ste u detinjstvu doživeli bilo koju vrstu diskriminacije, nasilja, pamtite li uvrede na račun svoje nacionalne pripadnosti i boje kože?

ZORAN SIMIĆ: Odrastao sam u vreme kada ljudi nisu primećivali različitost, makar je mi kao deca nismo primećivali. Sve do pred kraj srednje škole i nekog mog ulaska u svet odraslih, u ozbiljniji život, ni ja a ni moja porodica nismo primećivali da smo na bilo koji način "obeleženi", "izdvojeni", "drugačiji" kao pripadnici romske nacionalne manjine. O diskriminaciji, mržnji, o tome da ne govorim, jer zaista tako nešto nije postojalo. Naši porodični prijatelji, komšije, drugari iz škole, pa svi su znali da smo Romi, nikada nas zbog toga nisu isključivali iz normalnog života, naprotiv, od kada pamtim bili smo deo društva, bez razlike i bez ostatka. Ali stigle su devedesete, kad se sve menja. Završio sam srednju školu 1993. Tada prvi put primećujem da su postali aktuelni ti neki stereotipi, uvrede na nacionalnoj osnovi, reagovanje na drugačiju boju kože, to je već retorika devedesetih koju su osetili ne samo Romi nego svi građani Srbije. Mene je ubistvo Duška Jovanovića 1997. osvestilo da treba da postanem politički i društveno aktivan, ali sam diskriminaciju uočavao i pre toga. Počev od toga da čujem na ulici da se detetu preti: ‘budi dobar ili će Cigani da te pokupe’, jer koliko nam god to izgledalo bezazleno, nekima i simpatično, sa tim rečenicama sve počinje, pa do toga da romska deca ne treba da idu u školu sa decom većinskog stanovništva, ili da moraš da kriješ da si Rom ukoliko želiš da napreduješ u poslu koji "nije za Rome".

Šta se vama lično dogodilo?

Imao sam devojku, Srpkinju, četiri godine smo se zabavljali, bila je to ozbiljna veza. Jedan od glavnih razloga našeg razlaza bio je taj što njeni roditelji nisu mogli da prihvate da se njihova ćerka zabavlja s Romom. Mada se ona sve vreme dosta dobro nosila s njihovim neslaganjem, na kraju, kad shvatite da je to nešto što će celog života uticati na porodične odnose, uz još neke okolnosti, razlaz je bio neminovan.

Nedavno je obeleženo 23 godine od ubistva trinaestogodišnjeg Dušana Jovanovića...

Ne znam da li je zbog korone, ali tog dana nije bilo mnogo ljudi. Bio sam jedan od inicijatora da se postavi spomen-ploča Dušanu Jovanoviću, da se nikad ne zaboravi zašto je stradao dečak koji je otišao po koka-kolu. Ubili su ga skinhedsi zato što je bio Rom. Spomenuo sam i glumca Dragana Maksimovića, koga su nasmrt prebili ponovo skinhedsi, i rekao sam da moj grad ne može biti onaj u kom se događaju takva ubistva. Kakva je to zemlja u kojoj te tuku zato što si Rom i nikom ništa? Ultradesničari, pripadnici nasilničkih navijačkih grupa, oni koji oživljavaju simbole nacističke Nemačke i klanjaju im se i danas u 21. veku, njih je zapravo mnogo manje nego nas, običnog sveta koji želi običan život, ali su mnogo glasniji i neuporedivo agresivniji. Zbog svog neznanja, nemoći, nesvesni onoga što zapravo čine, žele da potčine jednu nacionalnu manjinu. I to nije samo problem u Srbiji, veliki problem narastanja desnice i ekstremista imaju zemlje Evropske unije.
Romi koji ovde žive nemaju svoju državu, maticu, nama je jedina država Srbija. Mađari, Rumuni, Hrvati, Bošnjaci u Srbiji imaju svoju maticu i zato su u daleko povoljnijem položaju. Ali, nikada nisam razdvajao Rome i Srbiju.

Drugi je problemsiromaštvo.

Unazad dvadeset i kusur godina borim se da, koliko god mogu, pomognem Romima da izađu iz tog začaranog kruga bede i siromaštva, ali to nije samo borba za romska prava i bolji život Roma, borio sam se uvek za našu zemlju. Siromaštvo je drugi, težak problem koji romska nacionalna manjina ne može da prevaziđe, i dobrim delom je odgovorna za to. U jednom kratkom periodu kad su Romi imali svog predstavnika u parlamentu, nedavno preminulog Rajka Đurića, verovao sam da smo krenuli putem ozbiljnih promena. Ali Romi u Srbiji su bili i ostali samo moneta za potkusurivanje. Na sam dan izbora dâ im se malo novca i hrane da zaokruže koga treba. Drugačije bi bilo da Romi imaju svoje političke predstavnike. Poslednjih godina postoje afirmativne mere za obrazovanje, to je nešto što je jako važno jer samo u sistemu u kojem Romi imaju iste uslove, u kojem mogu da pohađaju srednju školu i završe studije, možemo sutra imati Rome u svim institucijama i na mestima s kojih se odlučuje, bar tamo gde se raspravlja o budućnosti i životu Roma.

Jedan ste od osnivača Unije Roma Srbije. Zašto ste odustali od politike?

Pokušali smo 2004. godine da se politički organizujemo. Rajko Đurić i ja smo u mojoj kući napravili Uniju Roma Srbije. Bio sam generalni sekretar Unije, a 2007. imali smo pravih 20.000 glasova, i jednog poslanika u Skupštini. Rajko Đurić nas je predstavljao i ti dani su za mene bili svetlo u tunelu. Unija je imala preko 80 opštinskih odbora, najumnije romske glave, priključili su nam se i ljudi koji nisu Romi. Ideja nam je bila da povežemo sve najbolje Rome u Srbiji, a kad kažem najbolje, mislim na one koji bez obzira na ono što rade, da li su poljoprivrednici, zanatlije, radnici, studenti ili srednjoškolci, imaju ideju da sledeća generacija u njihovoj porodici napravi korak više. Tu ideju imam ja, kao što je imao i moj otac, kao što je imao i Rajko Đurić. To su i oni ljudi koji su spremni da se prekvalifikuju radi posla, da iskoriste afirmativne mere u obrazovanju, koji će pronaći način i institucije da, ukoliko su sposobni, iako im materijalni status to ne dozvoljava, završe studije. Verujte, i dalje ima institucija i ljudi kojima se možete obratiti, to govorim i iz ličnog iskustva i to sam prvo rekao svojoj deci.
Uvek spominjem Sonju Liht, ona je moj politički mentor, draga i izuzetno važna osoba u mom životu. Zahvaljujući njoj i njenom Beogradskom fondu za političku izuzetnost, mnogo sam naučio i proputovao. Danas sam ponosan jer će me moja deca "prešišati" i napraviće sigurno stepenik ili dva više od mene. Video sam snagu u toj našoj Uniji Roma Srbije, ali po onoj staroj, nažalost, dogodilo se – zavadi pa vladaj. Nas su tamo zavadili i svako, uključujući i mene, snosi svoj deo odgovornosti za neuspeh. Jedan mi je čovek tada rekao: "Vi, Romi, sad ste ušli u parlament i nećete skoro." Bio je u pravu. Rajka Đurića Romi nažalost nisu razumeli, bio je perjanica tadašnjeg parlamenta, najumnija romska glava. Nažalost, i on je sada otišao.

Da li je od tog doba napravljen pomak nabolje? Radili ste u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava od 2007. do 2009.

O Romima se mnogo priča, ali se malo uradi za njih. U Ministarstvu sam bio koordinator za readmisiju. Bio sam u Evropskoj komisiji u Briselu i u Strazburu, u Savetu Evrope. Pitanje Roma od onda do danas se nije promenilo, sve ono o čemu smo pričali tada, i danas je nepromenjeno – ista meta isto odstojanje. Kad se završe seminari i konferencije, pogase kamere i svetla, nikakvog pomaka nema, ništa se ne događa. Postoje Romi koji se nalaze u državnim institucijama, ali oni su tamo ikebana – niti mogu nešto da predlože, niti da urade za dobro Roma. Oni tamo zastupaju sebe za svoju platu i nikoga više, jer romska nacionalna manjina nema koristi od toga što oni tamo sede. Dobra je stvar države što imamo romske medijatore pri zdravstvenim centrima, što imamo asistente pri školama i koordinatore u lokalnim samoupravama, a loše je to što se tim ljudima produžava ugovor na godinu dana, još uvek nisu u sistematizaciji. I to traje već desetak godina. Ne verujem da bi državi bio problem da sistematizuje pedesetak medijatora/-ki, a oni rade mnogo važan posao za ovu državu. Glavna su veza između romskih mahala i zdravstvenih centara. Imaju platu dvadesetak hiljada dinara. Sada, u doba korone, mi nemamo sistematizovana ta mesta. Posebno mi je neverovatno kad čujem da je koordinator za romska pitanja pripadnik neke druge manjine ili većinskog stanovništva. Pa kako on može da zna teren i Rome bolje od samog Roma? O zloupotrebama pred izbore i na sam dan izbora da i ne govorim.
Dobro je što danas imamo mnogo dece na fakultetima i oni će uskoro biti naša najveća snaga. Oni će uskoro preuzeti odgovornost vođenja svoje nacionalne manjine i pomoći će i Romima i Srbiji. Mladi ljudi će morati da se organizuju, to je moja procena, samo je pitanje vremena. Nama Romima ide naruku i to što su u pregovorima o članstvu u EU nezaobilazna poglavlja o ljudskim pravima, manjinama, vladavini prava. Tu je naša šansa. To znači da se približio dan kada će obrazovani Romi morati da dođu na neka mesta u institucijama ove države s kojih će moći da odlučuju o budućnosti romske nacionalne manjine. Onda će nam svima biti bolje.

U doba korone, Romima preti humanitarna katastrofa, a o njima se i ne govori. Pretpostavljam da je besmisleno da vas pitam postoje li podaci o obolelima od kovida u romskoj populaciji u Srbiji?

Ne postoje podaci o tome koliko je Roma u Srbiji, a ne koliko je Roma obolelo ili umrlo od kovida 19, mada bismo to možda i mogli da saznamo upravo preko ovih medijatora. U zvaničnom popisu je stotinak hiljada Roma, a određene NGO kažu da nas ima između 600 i 700 hiljada. A onda, nema vas u parlamentu, nema vas u institucijama, nevidljivi ste, tamo gde se odlučuje.
Kovid 19 je užasan problem za čitavu zemlju, zamislite kakav je tek problem korona u populaciji u kojoj u bedi i apsolutnom siromaštvu živi više od 80 odsto ljudi! To su ljudi koji nemaju novac za hleb, a ne za maske, rukavice ili alkohol. To su ljudi koji žive bez struje, vode, kanalizacije, a onda se od tih ljudi zahteva da se uključe u društvo, da idu u školu, na posao.

Kako vaša deca odrastaju danas u Beogradu?

Sve ono što nam se dešavalo unazad 30 godina urušilo je ljudske i društvene odnose do neprepoznavanja. Ja sam makar imao bezbrižno detinjstvo i ranu mladost, one nemaju čak ni to. Ali to će reći svaki roditelj danas u Srbiji, bez obzira na svoju boju kože. Istraživanja su neumoljiva: više od 90 odsto ljudi u Srbiji ne bi dozvolilo svojoj deci da sklope brak s pripadnikom/-com romske nacionalnosti, nije mali broj poslodavaca koji ne žele da zaposle Rome, iako ispunjavaju sve uslove za to, zatim narastajuća ekstremna desnica ne samo u Srbiji nego u celoj Evropi… sve to nisu preduslovi za neku bezbrižnu mladost.
Nedavno mi je supruga preminula, svima nama veliki oslonac i snaga u životu, moja životna saputnica i partner u poslu. Naše ćerke sada vaspitavam sam. Ono što im govorim svaki dan jeste da moraju da budu najbolje u onome što rade. To će ih zaštititi na svaki način kod ogromne većine ljudi u ovoj i svakoj drugoj državi. Mislim da su u ogromnoj većini oni koji boju kože neće staviti na prvo mesto prilikom odlučivanja o njima, to mislim i tome se nadam. Danas je svako od nas, pripadnika bilo koje nacionalne manjine a pogotovo romske, za koju tvrdim da je najranjivija jer više nije ni na marginama, nego potpuno isključena iz društva, danas je dakle svako od nas, makar jednom, a sigurno mnogo češće, doživeo neku vrstu diskriminacije.
Moja ćera je skoro imala simpatiju. Njegova mama nije bila zadovoljna: "Ne znam zašto ideš sa tom Cigankom", rekla mu je. Moja ćera je najbolji đak u XIII beogradskoj gimnaziji, nisam želeo da se mešam u njen izbor, naprotiv, prihvatio sam ga. Ali kao njen otac, uostalom kao i svaki otac uspešnog deteta, verujem da ona sa svojim obrazovanjem, vaspitanjem i stavom zaslužuje mnogo više. A onda se dogodi da treba da joj objašnjavam, u njenoj 18. godini, da će je takve uvrede pratiti celog života, i to u 21. veku i obično od onih ljudi kojima bi, prema svom vaspitanju i obrazovanju, trebalo da bude nedostižna.
Osim te epizode, u ovom trenutku ne mogu da kažem da mojoj deci u društvenom smislu nešto fali. Imaju dobre drugove i drugarice, u našoj kući su uvek neka deca, mladi ljudi, lepo vaspitani. Pretpostavljam da ih ne vole svi podjednako, i to je u redu, ne treba svi ni da ih vole.