Vreme
10.12.2020.

ISTRAŽIVANJE, 2020: Da li smo tu za drugog


U ODNOSU NA PRE DVE I PO GODINE, NESUMNJIVO JE PORASLA OPŠTA SVEST O NEDOSTATKU SOLIDARNOSTI, TO JEST PORASTAO JE OSEĆAJ POTREBE ZA NJOM – NAROČITO U KRIZNIM VREMENIMA I KRITIČNIM SITUACIJAMA. A TO JE TAKOĐE POZITIVAN REZULTAT I NUŽNA PRETPOSTAVKA SVAKOG DALJEG PRAVOG NAPRETKA PO TOM PITANJU. DRUGIM REČIMA, SOLIDARNOST DOSKORA PRAKTIČNO UOPŠTE NIJE BILA TEMA. A DANAS SE DOŽIVLJAVA KAO PODRAZUMEVANA VREDNOST I NA RAZLIČITIM NIVOIMA POSTAVLJA SE PITANJE – ZAŠTO JE NEMA VIŠE


Istraživački centar "Nove srpske političke misli" je, tokom kraja oktobra i početkom novembra, uradio istraživanje o tome – kakvi su stavovi građana o solidarnosti u društvu, kako vide stepen društvene i porodične solidarnosti danas u odnosu na ranija vremena, koliko su građani solidarni prema ugroženim grupama, kako ocenjuju mere za vreme pandemije i ljudske odnose u ključu (odsustva ili prisustva) solidarnosti u prethodnim mesecima...
Istraživanje je urađeno telefonski, na reprezentativnom uzorku od 1300 stanovnika. Pre nešto više od dve i po godine, na početku projekta "Vreme solidarnosti" urađeno je slično istraživanje, te se pruža vredna mogućnost da se uporede stavovi građana onda i sada, kada su različite društvene, zdravstvene, političke i ine okolnosti učinile život dosta drugačijim, a pitanje solidarnosti se nametnulo kao jedno od najvažnijih u mnogim odnosima, kako među pojedincima tako i među državama.


SOLIDARNOST JE KADA
Gotovo polovina učesnika u istraživanju se opredelilo za odgovor da je solidarnost "pružanje pomoći onima kojima je potrebna", dok 30 odsto smatra da je to najpre "uzajamna podrška u kriznim vremenima", a svaki šesti ispitanik definiše solidarnost kao "davanje materijalne pomoći onima koji imaju manje od strane onih koji imaju više".
U poređenju sa sličnim istraživanjem, rađenim februara 2018, značajnija razlika u definisanju pojma "solidarnost" beleži se kod stava da je solidarnost uzajamna podrška i samoorganizovanje građana u kriznim situacijama. Naime, sada 10 odsto više ispitanika smatra da se solidarnost upravo ispoljava u kriznim vremenima i zasniva na međusobnoj podršci i samoorganizovanju u zajednici. Ovakav nalaz se može direktno povezati sa aktuelnom krizom izazvanom pandemijom virusa korona i činjenicom da se istraživanje realizovalo u rastućem tzv. trećem talasu u Srbiji. Pomenuti stav pretežno je primetan kod ispitanika sa teritorije Beograda i kod onih sa višim/visokim obrazovanjem.
Za najstarije ispitanike solidarnost je, u najvećem procentu, pružanje pomoći onima kojima je potrebna, u svako doba, bez obzira na to ima li krize ili ne.


SOLIDARNOST U SRBIJIIMA LI JE
Na pitanje da li misle da solidarnosti u našoj zemlji ima dovoljno, čak 70 odsto ispitanih smatra da danas u Srbiji solidarnosti uopšte nema ili je ima minimalno, a samo 3,7 odsto da je u potpunosti prisutna među ljudima. Četvrtina ispitanika nalazi da je većim delom ipak ima.
U odnosu na prethodno istraživanje, stav je ovde umereno optimističniji, tj. dobijeno je nekoliko procenata više u prilog tezi da u Srbiji ima dovoljno solidarnosti.
Količinu solidarnosti u najtamnijim bojama vide Beograđani. Naime, 80 odsto njih smatra da solidarnosti uglavnom ili uopšte nema, a samo 1,3 odsto kaže da je ima u potpunosti. U ocenjivanju, u ovoj kategoriji, nešto su blaže žene – njih 5,1 odsto naspram 2,1 odsto muškaraca smatra da u Srbiji ima solidarnosti uvek i svuda.


NEKAD I SAD
Procenjujući današnja vremena sa nekadašnjim, 63,8 odsto učesnika u istraživanju veruje da je ranije bilo mnogo više solidarnosti nego danas, 7,8 odsto da je bilo manje, a blizu petine ispitanih smatra da je stanje ostalo isto.
Nalaz u 2018. je bio sličan ovogodišnjem: 67,5 odsto ispitanih smatralo je da smo ranije bili solidarniji, a 6,1 odsto njih da smo bili manje solidarni.
Mlađi, obrazovaniji i ispitanici sa teritorije Beograda i područja Vojvodine, u nešto većoj meri smatraju da je solidarnost pre i sad ostala na istom nivou (raspon 21–25 odsto), dok isti stav ima tek 12–15 odsto starijih, onih sa osnovnom školom i ispitanika iz centralne Srbije. Konačno, 68,4 odsto ispitanika sa osnovnom školom, a 56,3 odsto onih sa višom ili visokom školom misli da je ranije bilo više solidarnosti. Sličan odnos primećen je i za uzrasnu strukturu: 67,2 odsto starijih (preko 60 godina) i 57,7 odsto mladih (do 40 godina) uvereno je da je nekad Srbija bolje stajala.


PORODICASVETLA TAČKA
Nešto preko 60 odsto učesnika u anketi smatra da je solidarnost unutar prosečne porodice u Srbiji u potpunosti prisutna ili je ima u značajnoj meri. Blizu 30 odsto misli da je ima, ali ne dovoljno, a 5 odsto ispitanika da je uopšte nema.
Trend zabeležen pre dve i po godine ostao je sličan. Blaga odstupanja mogu da se primete u ekstremnim kategorijama, gde je 2 odsto više ispitanika reklo da je solidarnost u potpunosti prisutna, ali i 2 odsto da je uopšte nema u porodici. Ovo možemo da objasnimo činjenicom da su u kriznim vremenima porodice prve na udaru, odnosno pokazuju koheziju ili međusobno udaljavanje.
Samo je naizgled protivrečan nalaz da ispitanici sa nižim obrazovanjem, starijeg uzrasta i iz manje urbanih tj. tradicionalnijih sredina smatraju da sveukupno ima manje solidarnosti u porodici u odnosu na mlađe, obrazovanije i ispitanike iz urbanih sredina. Primera radi, oko 45 odsto ispitanika sa osnovnom školom smatra da u prosečnoj porodici ima u potpunosti ili dovoljno solidarnosti, dok je taj procenat kod visokoobrazovanih 70 odsto. Sličan odnos primećen je i u uzrasnoj i regionalnoj strukturi.
Demografske razlike uočene u odgovorima na ovo pitanje mogu da se tumače različitim definicijama i shvatanjima pojma "porodica". Za mlađe, urbane i obrazovanije ispitanike porodica je najuži krug srodnika, najčešće roditelji i deca, a za starije, tradicionalnije i one iz ruralnih sredina porodica je šira familija i veći rođački krug. Kad ovi drugi kažu da nema ili ima malo solidarnosti, upravo misle na ovaj širi krug.


A NA POSLUBORBA
Tek dvadesetak odsto učesnika u istraživanju smatra da je solidarnost među zaposlenima i na radnom mestu u potpunosti prisutna (2,5 odsto ispitanika) ili u znatnoj meri prisutna (18,5 odsto), a velika većina tvrdi da solidarnosti nema ili je zanemarljiva.
Ipak, ispitanici su, verovatno inspirisani i aktuelnom epidemijskom situacijom koja je promenila i profesionalni život ljudi, malo ublažili drastičan stav od pre dve i po godine, kad je tek 15 odsto ispitanika reklo da na radnom mestu ima bar donekle nekakve solidarnosti.
Primećena je izvesna polna razlika: muškarci su u nekoliko procenata u odnosu na ženski pol iskazali ekstremnije stavove, tj. smatraju da solidarnosti baš ima na radnom mestu ili da je baš nema. Žene su ostale rezervisanije i gotovo 80 odsto njih se opredelilo za delimične kategorije (više da nego ne, i više ne nego da).
Sumnju po pitanju postojanja solidarnosti na radnom mestu u većoj meri su izrazili stanovnici centralne Srbije, stariji ispitanici i oni niže obrazovani. S tim da se kod dve poslednje pomenute kategorije ispitanika gotovo trećina nije izjasnila. Nisu mogli da ocene da li solidarnosti ima ili nema na radnom mestu.


DRUGAČIJE VIĐENJE MLADIH I STARIH
Blizu polovina ispitanih smatra da u Srbiji postoji izvesna solidarnost prema starijim osobama, ali ne u dovoljnoj meri, da je "uopšte nema" misli šestina učesnika ankete, a oko 35 odsto da je solidarnost prisutna "u potpunoj" ili "dovoljnoj" meri.
Nije primećeno veće odstupanje od stavova ispitanika u 2018. Ipak, nekoliko procenata ide u prilog tezi da je solidarnost prema starijim osobama u većoj meri prisutna u 2020.
Na osnovu stavova ispitanika može se utvrditi da postoji generacijski jaz i da mlađi ispitanici smatraju da solidarnosti prema starijima ima u pristojnoj meri (oko 40 odsto), dok upravo stariji ispitanici nisu ubeđeni u to (tek tridesetak odsto starijih deli mišljenje mlađe populacije).
Uz to, najstariji ispitanici tvrde da ako i ima solidarnosti to je solidarnost "starijih prema starijima" i da mladi nemaju dovoljno sluha i obzira prema sugrađanima u zrelim godinama.
Svaki četvrti ispitanik sa osnovnom školom kaže da solidarnosti prema starijima uopšte nema, a isto misli i svaki peti ispitanik iz centralne Srbije i blizu 20 odsto ženskih ispitanika.


SOLIDARNOST PREMA OSOBAMA SA INVALIDITETOM
Iako, kod svih pitanja, ubedljiva većina ispitanika misli da solidarnosti nema ili nema dovoljno, čini se da je kod kategorije "solidarnost prema osobama sa invaliditetom" stav učesnika u anketi najblaži. U odnosu na druge ugrožene kategorije, percepcija ispitanih je da u Srbiji prema osobama sa invaliditetom, naročito prema deci, ipak ima nešto solidarnosti. Uprkos tome, 55 odsto ispitanih smatra da je nema ili je ima u maloj meri.
Poređenja radi, da u 2020. godini ima dovoljno solidarnosti prema osobama sa invaliditetom smatra za oko 5 odsto ispitanika više u odnosu na 2018.
Mlađi ispitanici i naročito oni srednjih godina smatraju da nema "dovoljno" ili da "uopšte nema" solidarnosti prema osobama sa invaliditetom (čak 60 odsto ispitanih uzrasta od 40 do 60 godina).


SITUACIJA SE POGORŠAVA
Iznenađujuće veliki procenat učesnika u istraživanju smatra da u Srbiji, u ovom trenutku, ima malo ili nimalo solidarnosti sa žrtvama porodičnog nasilja. Tek svaki četvrti pitani smatra da je solidarnost prisutna u potpunosti ili u znatnoj meri. Oko 15 odsto ispitanika o tome nema stav ili neće da se izjasni.
Situacija u Srbiji je po ovom pitanju, prema proceni ispitanika, gora nego pre dve i po godine. U februaru 2018. oko trećine ispitanih je reklo da postoji u zadovoljavajućoj meri solidarnost prema žrtvama porodičnog nasilja. Najdrastičniji pojedinačni rezultat uočen je kod izbora "solidarnost uopšte ne postoji" gde je 2018. godine 16,2 odsto reklo da solidarnosti nema, a 2020. taj procenat je 23,5 odsto.
S obzirom na poznatu činjenicu da su žrtve porodičnog nasilja većinom žene, možda ne čudi demografska razlika između polova kad je ovaj stav u pitanju – 55 odsto muških ispitanika i čak 61 odsto ženskih smatra da solidarnost prema žrtvama porodičnog nasilja nije na zadovoljavajućem nivou.
Kritičniji stav izneli su mlađi ispitanici i oni iz srednje starosne kategorije, dok 22,3 odsto ispitanih preko 60 godina o ovome nema mišljenje ili nije želelo da odgovori.
Obrazovaniji ispitanici pokazali su znatno oštriji stav nego ispitanici sa osnovnom školom. Samo 1,4 odsto obrazovanih smatra da u potpunosti postoji solidarnost sa žrtvama porodičnog nasilja, dok to isto misli 7,6 odsto onih sa nižim obrazovanjem.


NESOLIDARNI PREMA SIROMAŠNIMA
U današnje vreme i pogotovo u ovo doba krize, gotovo 80 odsto ispitanih smatra da u Srbiji uopšte nema ili ima tek malo solidarnosti prema siromašnima, odnosno manje od 20 odsto, ili tek svaki peti ispitanik, smatra da kod nas ima solidarnosti prema siromašnima u dovoljnoj meri.
Takav stav, skoro identičan, izmeren je i u 2018, što može da potvrdi da se u Srbiji za dve godine ništa po tom pitanju nije promenilo.
Primećuje se razlika u starosnoj strukturi ispitanika: mladi su najkritičniji i tek 16 odsto njih kaže da u Srbiji ima u potpunosti ili dovoljno solidarnosti prema siromašnima. Kod najstarijih ovaj procenat iznosi 25 odsto. Beograđani su u čak 83 odsto slučajeva rekli da solidarnost ne postoji ili postoji u maloj meri, a to isto tvrdi oko 75 odsto Vojvođana i isto toliko stanovnika centralne Srbije.
Zabeležena je i polna razlika u ovom stavu između muškaraca i žena – 82 odsto žena i 75 odsto muškaraca primećuje odsustvo solidarnosti prema siromašnima u Srbiji.


LIČNI ANGAŽMAN
Preko 70 odsto ispitanika je u poslednjih godinu dana učestvovalo u nekoj akciji solidarnosti. Ispitanicima je u proseku bilo potrebno malo vremena da se sete šta se sve podrazumeva pod akcijama solidarnosti. Utisak je da dobra većina ima naviku da često ili sporadično bude solidarna, ali da bar 20 odsto njih ne smatra svoje činjenje za solidarnost, bar ne onako kako oni sami definišu taj pojam, već da je to normalno ponašanje u zajednici. Ostali ili nisu ili ne mogu da se sete da su učestvovali u nekoj akciji solidarnosti. Oni kao razlog neučestvovanja najčešće navode sopstveno siromaštvo, nemogućnost kretanja, starost ili da su i sami primaoci tuđe solidarnosti (socijalna pomoć, pomoć u kući i sl.).
Svaki četvrti ispitanik je u skorije vreme poslao bar jednu SMS poruku za pomoć i to najčešće za lečenje bolesne dece, a svaki šesti ispitanik može da se seti da je nekome individualno pomogao: komšiji, prijatelju ili ubacio kusur iz apoteke, pošte, marketa u neku od "humanitarnih kutija". Oko 10 odsto njih kaže da je bilo solidarno davanjem novca za konkretnu akciju solidarnosti ili uplatom na žiro račun. Jedan broj ispitanika setio se da je pomagao komšijama, starijim rođacima, bolesnima za vreme zabrane kretanja, mada to mnogi ne smatraju naročito humanim delom, već civilizacijskom normom.

Kada je reč o zloupotrebi akcija solidarnosti u kriminalne svrhe, odnosno o percepciji građana o tome, 65,4 odsto smatra da te zloupotrebe ima, dok 14,3 odsto procenjuje da je nema.
U odnosu na istraživanje iz februara 2018, za 7 odsto se smanjio broj onih koji misle da postoji zloupotreba akcija solidarnosti, odnosno za 7 odsto se povećao broj ispitanika koji kažu da zloupotreba nema.
Pretpostavljamo da je za ovakav nalaz najzaslužnija činjenica da u poslednje vreme u javnosti nema velikih i naveliko medijski propraćenih afera vezanih za zloupotrebe u ovoj oblasti. Ispitanici se npr. još uvek živo sećaju slučajeva od pre nekoliko godina, ali kažu da u poslednje vreme nisu čuli ni za jednu veću aferu sličnog tipa. Pod zloupotrebama sada uglavnom podrazumevaju "sitnije" prevare: lažne prosjake na ulici, traženje donacija od vrata do vrata.
Nema značajnijih demografskih razlika u stavovima među ispitanicima po ovom pitanju, osim što je kod starijih, manje obrazovanih i donekle žena veći broj neizjašnjenih, tj. onih koji o zloupotrebama akcija solidarnosti ne znaju, nisu čuli ili nemaju stav – gotovo 30 odsto.


MERE I NJIHOVA OPRAVDANOST
Na pitanje "Da li mislite da su mere zabrane kretanja za penzionere i višednevnog karantina za sve građane zbog epidemije bile opravdane ili pogrešne i diskriminativne?", prekopolovična većina (53 odsto) smatra da su one bile opravdane, a nešto preko trećine ispitanih da su bile pogrešne i diskriminativne.
Iako su te mere najviše pogodile najstariji sloj stanovništva, upravo najstariji ispitanici u istraživanju kažu da su one bile nesumnjivo opravdane – njih 75 odsto ih podržava, a 19 odsto misli da preduzete mere nisu bile adekvatne.
Kod ispitanika srednjih godina odnos "za" i "protiv" mera je 52,4 odsto prema 36,9 odsto, a kod najmlađe kategorije sasvim suprotno – 26 odsto "za", 60,7 odsto "protiv" mera.
Stariji ispitanici, u obrazloženju svog stava, mahom spominju dva razloga: prvi je da misle da je sve bilo za njihovo dobro i da te mere treba opet da se uvedu, a drugi je da mi kao društvo nismo dovoljno svesni opasnosti i da smo disciplinovaniji kad nam neko iz vlasti odredi pravila.
Gotovo istovetan odnos procenata "za" i procenata "protiv" uočen je i kod obrazovne strukture ispitanika. Stav onih sa osnovnom školom odgovara procentima kod najstarijih ispitanika, sa srednjom školom i gimnazijom ispitanicima srednjeg doba, a višom/visokom školom je kao kod najmlađih ispitanika.
U regionalnom pogledu odstupa Beograd, koji podržava mere sa 39,6 odsto ispitanika, dok je stav ispitanika Vojvodine i centralne Srbije gotovo istovetan, tj. procenat ispitanika koji smatra da su sve mere bile adekvatne je 56,4 odsto (Vojvodina), odnosno 56,9 odsto (centralna Srbija).
Znatno više žena je sa ovim merama saglasno, 56,3 odsto, naspram 49,4 odsto muških ispitanika.


DALJI ILI BLIŽI
Ispitanici su, velikom većinom od preko 60 odsto, saglasni da nas je situacija izazvana virusom korona više otuđila i udaljila nego približila. Nešto manje od četvrtine pronašlo je u tome i nešto dobro, pa smatraju da nas je pandemija ipak možda i zbližila. Oko 15 odsto ispitanih ili nema stav ili smatra da na naše međuljudske odnose epidemija nije uticala. Nije primećena značajnija razlika kad su pol i regionalna pripadnost u pitanju, ali jeste kod uzrasne kategorije i naročito obrazovne strukture. Kao što se dalo i pretpostaviti, skoro 70 odsto ispitanika do 40 godina smatra da nas je epidemija udaljila, a tek nešto preko 19 odsto da nas je zbližila. Da smo postali prisniji u vreme korone smatra 27,1 odsto starije populacije.
Skoro 30 odsto ispitanika sa osnovnom školom misli da smo postali bliži usled korone, a 50 odsto da nas je pojava bolesti udaljila. Učesnici u anketi sa srednjom školom, gimnazijom, višom školom i fakultetom misle da nas je korona kriza ujedinila (u proseku njih oko 20 odsto), a oko 65 odsto ispitanika iz ovih kategorija kaže da nas je epidemija međusobno više otuđila.


(NE)POVERENJE U ZVANIČNE PODATKE
Pitanje "Da li verujete u zvanične izveštaje o broju obolelih i umrlih od virusa korona?" kao nijedno drugo u anketi podelilo je ispitanike na četiri procentualno približne četvrtine: 20,7 odsto veruje u potpunosti; 21,3 odsto više veruje nego što ne veruje; 24,4 odsto više ne veruje nego što veruje; 27,5 odsto uopšte ne veruje u zvanične izveštaje o broju obolelih i umrlih od korona virusa.
Uočene su velike demografske razlike u stavovima ispitanika. Visok nivo poverenja zabeležen je kod najstarijih (veruje u potpunosti 34,4 odsto) i ispitanika sa osnovnom školom (veruje u potpunosti 32,2 odsto), da bi sa smanjivanjem godina i rastom obrazovanja taj nivo rapidno pao: 6,6 odsto mladih i 13,4 odsto sa višom/visokom školom veruje u potpunosti zvaničnom izveštaju o broju obolelih i umrlih od virusa korona. I suprotno, uopšte ne veruje 13,4 odsto starih, 11,1 odsto sa osnovnom školom, 38,3 odsto mladih i 43,7 odsto sa višom/visokom školom. Ispitanici srednjih godina i sa srednjom školom se brojčano smeštaju između ova dva ekstrema.
U Beogradu u potpunosti veruje 14,8 odsto, a ne veruje uopšte 43,6 odsto, u Vojvodini u potpunosti veruje 24,4 odsto, a ne veruje uopšte 20,3 odsto, dok u centralnoj Srbiji u potpunosti veruje 21,4 odsto, a ne veruje uopšte 24,2 odsto.


ČEKAJU LI NAS NEMIRI
Na pitanje da li će epidemija u Srbiji dovesti do ekonomske krize i socijalnih nemira, 45 odsto odgovara da hoće, a 35 odsto veruje da će merama Vlade velika ekonomska kriza biti izbegnuta.
Žene su pokazale nešto veću bojazan da će do krize neminovno doći – 47,4 odsto njih, dok 42,3 odsto muškaraca u anketi deli to mišljenje.
Preko 50 odsto Beograđana (tačno 53 odsto) očekuje krizu i nemire, a tek 24,2 odsto misli da će merama Vlade to biti sprečeno.
Ispitanici iz Vojvodine i Beograda su veći optimisti i njih 42,4 odsto, odnosno 36,9 odsto smatra da će mere Vlade uroditi plodom.
U proseku 55 odsto ispitanika sa srednjom školom, gimnazijom, višom i visokom školom misli da će epidemija uzrokovati ekonomsku krizu i socijalne nemire, a to isto misli nešto ispod 30 odsto ispitanika sa osnovnom školom. Suprotno, 47,4 odsto njih veruje da će ekonomska kriza biti izbegnuta.
Gotovo 60 odsto najmlađe kategorije ispitanika predviđa krizu i nemire, 20 odsto ne misli tako. Ponovo suprotno, samo 30 odsto starijih strepi od krize, a 50 odsto veruje da će nas kriza mimoići.


O GEJ PARADI U SRBIJI
Petina ispitanika (21 odsto) podržava, a 60 odsto se protivi održavanju gej parade u Srbiji.
U odnosu na iskazane stavove od pre dve i po godine, broj onih koji je podržavaju porastao je za 2 odsto, a čak za 7 odsto je opao broj onih koji ovo ne podržavaju. Takođe, nešto je veći i broj onih koji su po tom pitanju neodlučni ili ne žele da se izjasne.
Tačno četvrtina ispitanika od 18 do 40 godina podržava ovu manifestaciju, a isto tako misli i blizu 20 odsto sredovečnih i starijih. No, ubedljiva većina u svim ovim uzrasnim kategorijama i dalje je protiv.
Šetnju gej populacije podržava duplo više ispitanika (oko 28 odsto) sa gimnazijom i višom/visokom školom u odnosu na ispitanike sa osnovnom školom (14,6 odsto). Nasuprot tome, nešto preko 70 odsto ispitanika sa najnižim obrazovanjem protivi se održavanju gej parade u Srbiji.
Primetno je više žena u istraživanju podržalo gej paradu, njih 26,9 odsto. To je učinilo svega 14,7 odsto muškaraca, dok čak 69 odsto muških ispitanika ne podržava ovakav tip manifestacije.


ODNOS PREMA MIGRANTIMA
Trećina ispitanika u istraživanju misli da solidarnost prema migrantima u Srbiji postoji u punoj meri, četvrtina smatra da je i veća nego što treba, dok 15 odsto smatra da više ne postoji nego što postoji, a 7,8 odsto ocenjuje da je uopšte nema.
Poređenje sa istraživanjem od pre dve i po godine pokazuje da je u Srbiji percepcija solidarnosti prema migrantima donekle promenjena.
Manji broj ispitanika sada misli da ona postoji u punoj meri ili da postoji i više nego što treba. A čak 10 odsto više ispitanika u ovom istraživanju u odnosu na prethodno misli da solidarnosti uglavnom nema ili je nema uopšte. Veći je i broj onih koji su neodlučni ili neće da kažu šta o tome misle.
Čini se da su se kriterijumi koje su ispitanici imali kad su procenjivali ovu problematiku razlikovali od pojedinca do pojedinca. Neki su imali u fokusu solidarnost naših institucija prema migrantima (Vlada, migrantski centri, NGO i sl.), neki solidarnost običnih građana, a neki i migrantski položaj uopšte, a posebno za vreme korona krize. Stiče se utisak da su i stavovi bili različiti shodno kriterijumu koji je ispitanik izabrao. Upravo je to razlog što se u ovom slučaju nije utvrdila i posebno izdvojila kao značajna niti jedna demografska razlika – polna, starosna, regionalna ili obrazovna.
Procenjujući da li migranti ugrožavaju ili ne bezbednost građana Srbije, nešto manje od polovine ispitanih smatra da migranti to čine, a tačno trećina da to nije slučaj. Svaki peti ispitanik nema stav na ovu temu ili neće da se izjasni.
Za razliku od prethodnog pitanja, gde su ispitanici imali različite kriterijume za procenu stanja, ovde su imali manje dileme i jasnije stavove.

Takođe, ovde se može registrovati jedno od većih odstupanja u odnosu na prethodni nalaz. Gotovo 10 odsto više ispitanih u odnosu na prethodno istraživanje misli da migranti ugrožavaju bezbednost domaćeg stanovništva (sada to smatra 45,8 odsto, dok je pre dve i po godine smatralo 36,1 odsto ispitanika). S druge strane, broj učesnika u anketi koji smatraju da migranti ne ugrožavaju bezbednost građana Srbije smanjio se sa polovine na trećinu.
Samo kod obrazovanih sa visokom/višom školom manji je procenat onih koji migrante vide kao pretnju nego onih koji opasnost od toga ne vide (odnos u procentima je 38 : 40,8 odsto).
Dalo se pretpostaviti da će ispitanici iz Vojvodine ispoljiti veći stepen osećaja ugroženosti zbog broja migranata i rasporeda migrantskih centara, ali se to u ovom istraživanju nije potvrdilo. Štaviše, 54,4 odsto ispitanika iz Beograda smatra da migranti ugrožavaju bezbednost građana Srbije, naspram 47,1 odsto iz Vojvodine i 41,7 odsto iz centralne Srbije.

PORASTAO JE ZNAČAJ SOLIDARNOSTI
Kako zaključuju autori istraživanja, u odnosu na inicijalno istraživanje od pre dve i po godine broj građana koji smatraju da u Srbiji danas ima solidarnosti porastao je za preko četiri procenta – što nije mnogo, ali nije ni statistički ni društveno beznačajno. No, taj broj je i dalje ispod 30 odsto, naspram više od dve trećine onih koji smatraju da solidarnosti u Srbiji više nema nego što ima, ili je pak u potpunosti nema.
Određeni porast doživljaja solidarnosti zapažen je kod pitanja o solidarnosti na radnom mestu, kao i solidarnosti prema osobama sa invaliditetom. Takođe, čak 10 odsto više ispitanika (70,9 odsto) pozitivno je odgovorilo na pitanje o tome da li su učestvovali u nekoj od akcija solidarnosti u poslednje vreme, odnosno za otprilike toliko je smanjen broj onih koji kažu da nisu ili se ne sećaju da su u nekoj takvoj akciji učestvovali. Malo je opao – mada i dalje vrlo visok – procenat onih koji misle da postoje zloupotrebe akcija solidarnosti u kriminalne svrhe. A primetno je i izvesno "omekšavanje" generalno negativnog stava prema temi "gej parade". Kod većine ostalih pitanja odgovori su se uglavnom kretali u okvirima prethodnog nalaza, s tim da su, recimo, na pitanju odnosa prema migrantima kod ispitanika registrovani čak i pad nivoa empatije i porast negativnog stava prema ovoj populaciji.
Sve u svemu, moglo bi se zaključiti da, iako po rezultatima ovog istraživanja i u poređenju sa situacijom od pre dve i po godine, nije nedvosmisleno potvrđen porast "indeksa solidarnosti" u svim ispitivanim aspektima (u nekima evidentno jeste), nesumnjivo je porasla opšta svest o nedostatku solidarnosti, to jest porastao je osećaj potrebe za njom – naročito u kriznim vremenima i kritičnim situacijama. A to je takođe pozitivan rezultat i nužna pretpostavka svakog daljeg napretka po tom pitanju. Drugim rečima, solidarnost doskora praktično uopšte nije bila tema. A danas se doživljava kao podrazumevana vrednost i na različitim nivoima se postavlja pitanje: zašto je nema više?