Vreme
15.10.2020.

ŽIVLJENJE ZAJEDNIŠTVA: Drugačiji pogled na ekonomiju

Sonja Ćirić

I U PANDEMIJI MOŽEŠ VOLETI I PRUŽATI… OVO JE PRIČA O FOKOLARIMA I BESPLATNOM DARIVANJU NA PRIMERU JEDNOG OD NJIH

Solidarnost je jedno od osnovnih načela Pokreta fokolara i njihovog projekta Ekonomije zajedništva. Fokolari (italijanska reč za ognjište oko koga se okuplja porodica) su laički duhovni pokret u okviru Rimokatoličke crkve raširen u 194 zemlje sveta, nastao 1943. godine u Italiji. Čine ga ljudi najrazličitijih profesija i društvenih slojeva koji nastoje da budu seme solidarnijeg i ujedinjenijeg sveta među hrišćanima različitih crkava, kako bi doprineli zajedništvu među vernicima raznih religija i osobama drugih uverenja.
Najpoznatiji su po projektu Ekonomija zajedništva zasnovanom, za razliku od potrošačke ekonomije, na besplatnom darivanju. To je kao kada nekom, recimo, pomognete da instalira kompjutersku mrežu u stanu i ne očekujete da će vam on uzvratiti uslugu, zato što mu ne pomažete zbog interesa, već zbog potrebe da pomažete.
Projekat Ekonomija zajedništva (EZ) nastao je 1991. godine kao pokušaj da se ublaže socijalni problemi i ekonomska neravnoteža Brazila, s predlogom upućenim pre svega preduzećima da oforme zajednički fond zasnovan na zajedništvu i bratstvu. Danas se ovaj projekat sprovodi u celom svetu uz pomoć više od hiljadu preduzeća. Kreiranjem radnih mesta, širenjem kulture davanja i zajedništva, i pokretanjem raznih obrazovnih i kulturnih inicijativa, fokolari nastoje da oforme deo čovečanstva bez siromašnih. Ekonomija zajedništva nije projekat pomoći, niti je fond za pozajmice. To je projekat koji će siromašnom omogućiti da reši svoj problem, razvijanjem i rastom kompanija kako bi mogle da otvaraju nova radna mesta.
Na našem tlu, ova nova duhovnost pojavila se šezdesetih godina prošlog veka prvo u Vojvodini, da bi se do kraja naredne decenije preko Zagreba proširila do Makedonije, Crne Gore i Kosova. Samo u Srbiji ima oko 2500 fokolara i njihovih simpatizera. U projekat Ekonomija zajedništva, sada je uključeno dvadesetak preduzeća. U izveštaju koji su poslali centralnoj komisiji Ekonomije zajedništva 1996. godine, kad je ovaj projekat u Srbiji bio u začetku, opisali su da uprkos mnogim poteškoćama vide "da se gradi novo društvo koje se temelji na ljubavi".

TVOJE JE SAMO ONO ŠTO DAJEŠ

Kako se principi Ekonomije zajedništva sprovode u praksi?
Janko Katona, vlasnik firmi "Unita" i "Unita stil" iz Kule, koje su članice projekta Ekonomije zajedništva, kaže da bi tačnije bilo reći da su to običaji, nikako zakoni ili pravila "jer je svako slobodan da živi i deluje kako misli da je najbolje u datom trenutku. Naime, spoznanje da smo besplatno dobili veoma mnogo – rođenje, roditelji, talenti, okruženje... – navodi nas na to da smo, na neki način, dužni da vratimo ono što nam je darovano. Tako besplatnost čini jedan važan aspekat Ekonomije zajedništva", kaže naš sagovornik nastavljajući: "Ne mislim tu samo na novac. Savet, vreme, osmeh, razgovor, rad... sve se to može darovati i ne očekivati ništa nazad, čak ni zahvalnost, jer mi, u stvari, samo vraćamo ono što smo unapred dobili. Firma koja je u projektu Ekonomije zajedništva mora da radi pošteno. Znači, mora da se bude korektan prema dobavljaču, kupcu i radniku. Nije to uvek lako (nikad nije lako), ali može se postići građenjem odnosa (naravno pozitivnih). Tako se stvara uzajamnost, poverenje i bliskost sa svima njima. Materijalno darovanje je takođe jedan od aspekata projekta. Suština EZ je da se smanji siromaštvo u svetu, pa svaka firma odvaja jedan deo profita za siromašne. Vrlo je važno upoznati siromašne ljude. Mi ih često idealizujemo i mislimo o njima kao o jadnim ljudima koji su mnogo dobri i čekaju našu pomoć. Nije uvek tako, kao i kod svih drugih. Da bi se stvarno pomoglo, morate poznavati ljude i pomoći im na pravi način. Idealno je da im se nađe posao, ali to nije baš lako, a i nisu svi sposobni za rad, tako da pomažemo prema objektivnoj situaciji. U svakom slučaju, verujemo da sve što damo, ne može nam nedostajati. Ljudska logika je da ako nešto daš, onda ga nemaš, a postoji božija realnost da je u stvari tvoje samo ono što daš."
Janko Katona je prvo osnovao malu staklorezačku radnju "Unita" 1988. godine, u kojoj je radio samo on. Kad je 2001. godine nastala kriza zbog nedostatka posla, u njoj je bilo pet zaposlenih. Da ih ne bi otpustio, Janko se odlučio za novu proizvodnju, za izradu PVC stolarije, i uzeo je kredit za dve neophodne mašine. Firma je rasla, kupio je nove mašine i nov poslovni prostor, mnogo veći od starog. Deset godina posle toga imao je 13 zaposlenih. Ponovo je naišla kriza, staklorezački pogon je postao nerentabilan i tri radnika su postala višak. Da ih ne bi otpustio, otvorio je firmu za trgovinu laminatima, keramičkim pločicama i kupatilskim nameštajem. To je "Unita Stil". Niko nije otpušten, a tokom naredne dve godine Janko Katona je zaposlio još dva radnika.

VELIKE MALE AKCIJE

Kad je ovog marta proglašena pandemija kovid 19, u Srbiji se pokazalo da je bilo potrebno prvo kod ljudi stvoriti osećaj solidarnosti, pa tek onda organizovati pomoć. Janko Katona kaže da se u zajednici fokolara, iako im je solidarnost deo svakodnevnog života, osetila zbunjenost, bili su uplašeni: "Nismo znali šta da radimo, kako da se ponašamo. Ali, kako je vreme prolazilo, razumeli smo da se mora živeti dalje u datoj situaciji i naravno, delovati. U stvari, mi u Pokretu fokolara nismo ništa suštinski promenili, priča se nastavila i u novim realnim situacijama. I u pandemiji možeš voleti, darivati, moliti, postiti, videti bližnjeg u njegovoj potrebi... Dakle, suštinski se ništa nije promenilo. Problem je strah. Kažu da u Bibliji 365 puta piše ‘ne bojte se’. Mislim na paničan strah, gde čovek gubi realan pogled, veru, sve. E, pa toga baš nije bilo puno u zajednici fokolara."
A ta nova realna situacija, kaže Janko Katona, nije pogodovala velikim projektima, "a i naše snage nisu prevelike, pa je ovu godinu obeležilo niz malih, lokalnih akcija pomoći. Sad vidim da su one ponekad mnogo važnije i korisnije od velikih projekata. S obzirom da fokolari zastupaju jedinstvo ljudi svih religija pa i nevernika – što je mene oduševilo i privuklo u pokret, pomagali smo i pomažemo svima. Jer, Sunce sija na sve jednako. Organizovali smo nekoliko radnih akcija, na primer, da napravimo atelje-radionicu jednoj umetnici iz Kanjiže, koja je vrlo talentovana za izradu umetničkih predmeta od keramike, a atelje joj je u kuhinji. Oduševilo me je što su u toj akciji učestvovali mladi iz Kovina, Beograda, Subotice, Bečeja, Kanjiže i drugih mesta. Uradili su pripremu za betoniranje, zemljane radove, a zatim su uz pomoć starijih izbetonirali dve prostorije. Misli se da su mladi nezainteresovani, sad sam video da ih nije teško animirati oko konkretne stvari. Bilo je lepo videti koliko su bili srećni zbog onog što su uradili. Zatim, uradili smo i jednu dečiju sobu porodici sa više dece, pomogli smo jednoj mladoj porodici koja je htela da uzme kredit za kupovinu kuće, ali nisu imali za učešće. Ili: majka od 89 godina i sin od 59 godina s veoma bolesnim srcem, Rajna i Dragiša Seguljev. Žive na kraju jednog sela u kući koja se urušava, bez struje...Možete li to da zamislite? Uspeli smo da ih smestimo u gerontološki dom, ali proces je trajao 10 meseci! Silni papiri, pregledi specijalista, birokratija (koja je posebno izražena od kad je pandemija), po nekoliko sati čekanja svakog dana. Možete li da zamislite jednog preduzetnika kako čeka tri sata, 122. na redu, u Socijalnom za novu zdravstvenu knjižicu za nekoga koga jedva poznaje? Svedok sam da sam tog dana sve stigao, čak i više nego što sam planirao! Raznosili smo i pakete hrane, ali i časopise, pogotovo duhovne, jer su oni stizali u crkvu, a ljudi nisu mogli da dođu po njih. Hteo bih da ispričam i jedno prelepo iskustvo: čovek koji je simpatizer fokolara, preduzetnik, vozio se autom po jednom selu i video decu kako se voze biciklom. Jedno dete je trčalo za njima. Čovek je zaustavio auto i pitao dete zašto trči za njima, a ono mu je reklo da nema bicikl. Čovek je otišao u prodavnicu i kupio mu najlepši bicikl. Nije hteo lično da mu ga daruje, nego je rekao nama da mu ga mi damo i da ne govorimo nikome da je od njega. Prelepo, zar ne?"
Većina članova Pokreta fokolara, objašnjava Janko Katona, "nisu materijalno jaki, ali se trudimo da svi imaju bar neki minimum normalnog života. Ako ne bi bilo tako, onda sve naše teorije padaju u vodu. Svi, ali baš svi nešto daju i nešto primaju. Nije to komunizam, svako mora da brine o sebi, ali imamo otvorene oči i uši za drugoga."



Besplatnost

Da li su pojmovi zajedništva, bratstva, solidarnosti, saosećanja zabranjeni i izopšteni iz savremenih teorija o ekonomiji – pitanje je na koje odgovara knjiga Rana drugogaekonomija i ljudski odnosi profesora Luiđina Brunija, i suprotstavlja se klasičnoj teoriji ekonomskih odnosa Adama Smita, koja lični interes i zadovoljenje sopstvenih potreba navodi kao jedini relevantan motiv u izgradnji ekonomskih odnosa.
Luiđino Bruni je ekonomista i istoričar ekonomske misli, filozof i teolog, jedan od glavnih teoretičara i promotera ekonomije zajedništva i civilne ekonomije, i autor mnogih knjiga. Ranu drugoga je na srpskom objavio novosadski Novi svet. Objavljujemo poslednje poglavlje.

Charis: "Ono što daje radost"

Reč harizma nastaje iz grčke reči charis, milost, a bukvalno znači "ono što daje radost". Zatim, ima isti koren kao reč "besplatnost". Evo zašto baš njoj, besplatnosti, želim da posvetim poslednje redove ove knjige.
Pod pojmom besplatnost ovde mislim na onaj unutrašnji stav koji čini da se približimo svakoj osobi, svakom biću, sami sebi, svesni da ta osoba, to živo biće, ta aktivnost, mi sami, nisu "stvari" za korišćenje, već stvarnosti koje treba poštovati i voleti same po sebi jer imaju vrednosti koje treba prihvatiti i poštovati ukoliko se one prepoznaju kao dobro. Evo zašto postoji uska veza između besplatnosti i delovanja uspostavljene zbog unutrašnjih motivacija (delovanja koja imaju nagradu u sebi).
Ako, kada ti priđem, odnos koji zajedno stvaramo donosi nagradu, moguće je da neću iskoristiti odnos sa tobom za neki lični cilj. Na primer, ako treniram neki sport, neću iskoristiti telo za uspeh ili novac samo ako mi zadovoljstvo čini sâm trening (ovo je razlog zašto su doping ili korupcija sudija ozbiljna stvar u sportu, jer ukazuju na krizu besplatnosti, a bez besplatnosti nema više sporta – igre, već je on samo spektakl ili biznis).
Iz ovog razloga mislim da delo besplatnosti ne treba nužno da bude i altruizam (okrenuta ka drugoj osobi), čak iako su harizme obično povezane sa društvenim vrlinama, prosocijalnim ponašanjima. Ipak, postoji snažna veza između besplatnosti, harizme i poziva. Osoba koja ima poziv (misionarski ili umetnički) može da deluje na neinstrumentalan način, da se približi siromašnoj osobi ili da naslika sliku samo ako u tom činu nađe nagradu. Bez besplatnosti-harizme-poziva ova dela ne mogu da budu ništa osim instrumentalnih.
U mojoj viziji besplatnosti, kada slikam, treniram, čitam knjigu, mogu da iskusim besplatnost ako me pokreću unutrašnje motivacije. (Svestan sam da ova moja definicija besplatnosti rizikuje da uključi i teroristu koji ubija iz unutrašnjih motivacija. Ipak, preferiram da preuzmem ovaj rizik, koji bi mogao da bude ublažen ako se "besplatnosti" doda jednostavan pridev ili koja reč više, nego da pomešam besplatnost sa jednostavnim davanjem ili delom za druge.) Verujem da je ovo razlog koji nas nosi da doživimo radost kada vidimo neku osobu da deluje iz unutrašnjih razloga, čak iako mi ne uradimo ništa direktno (na primer, divljenje pesniku, sportisti...) i obrnuto: kada smo duboko razočarani i ogorčeni kada primetimo da smo prevareni zbog pravih motivacija, za koje u stvari otkrivamo da nisu unutrašnje ni iskrene. (Pogodio me je komentar jednog sportskog novinara u najavi da je doping test šampiona jednog važnog biciklističkog takmičenja bio pozitivan u kontroli: "Ovo je najgore iskustvo novinara, jer imaš utisak da si godinama pričao laži".) Besplatnost je oblik "zasluženog dobra" koji proizvodi, iako nenamerno, pozitivne "esternalije" na drugima.
U ovom trenutku ne treba da nas čudi ako su tržište, i njegova logika, danas postavljeni na suprotnom polju u odnosu na besplatnost pošto su zasnovani na instrumentalnim računicama. Tamo gde počinje besplatnost, završava se ekonomsko, i obrnuto.
Ne verujem, kao što sam to pokušao da pokažem, da bi ovaj način shvatanja odnosa ekonomija-besplatnost, iako realističan, bio onaj pravi (istorijski, metodološki i teorijski), takođe zato što prenosi tmurnu građansku poruku punu cinizma.
Metodološko pitanje koje je inspirisalo moje istraživanje ovih godina je drugačije: da li je moguće (kako? kada? sa kojim efektima?) imati zajedno besplatnost sa podsticajima i dinamike tržišta i preduzeća? Verujem da je veliki izazov svakog ljudskog saživota da se ostane na području besplatnosti, da se ne izgubi iz vida ova dimenzija koja je osnovna ljudska dimenzija, a da se ne upadne u zamku nostalgije premodernog sveta i postmodernog komunitarizma.