Vreme/flickr
15.01.2019.

Podsećanje: Solidarnost je način života

j.jorgačević


Od pre nekoliko dana, vlasnica malog restorana brze hrane u centru Nove Gradiške, u Hrvatskoj, poručila je da „ako ste gladni, a niste u mogućnosti da platite – kod nas uvijek možete dobiti nekakav topli obrok! Platit ćete kada budete mogli ili nikada! Nitko ne zaslužuje biti gladan!“.

Sitni, a krupni gestovi poput ovoga potaknu na razmišljanje. O sebi, o okruženju, o ljudima koji su, možda zvuči banalno ali samo tako zvuči, obeležili prethodnu i neke prošle godine na jedan drugačiji način.

Stolar Mile se bavi humanitarnim radom, odolazi kod onih kojima je potrebno, prikuplja pomoć na svojoj fejsbuk stranici i prosleđuje je ugroženima. Broj onih kojima je pomogao je dostojan svakog divljenja; tvrdi da je odziv ljudi koji hoće da pomognu, kada objavi apel, velik.

Prevodioci grupe Prevodilačko srce godinama besplatno prevode medicinsku dokumentaciju sa srpskog na engleski, nemački, italijanski, francuski...

Iz Hrvatske je 2017. godine krenula akcija „Iznajmljivači sa srcem“, koja se zahuktala i u regionu, gde stotine ljudi nude besplatno svoje apartmane i stanove najpre na moru, a onda u gradovima, na planini, za bolesnu i decu sa posebnim potrebama i njihove roditelje.

Ispred restorana „Tajni začin“ u Beogradu stoji napisano “ako ste gladni, a nemate novca – ovde uvek možete dobiti neki topli obrok. platićete kad budete imali novca, a i da ne platite… niko ne zaslužuje da bude gladan”.

Svojevremeno je Pol Siveking u nedeljniku "Nju stejtsmen" prikupio u periodu od dve, tri godine priče o gestovima "ničim izazvane" dobrote. Miloš Vasić u tekstu „Dobra dela“ (Vreme br. 1130) navodi neka od njih: „Džeremi Li (19) iz Volnat Krika, Kalifornija, kažnjen je septembra 1993. sa 19 dolara pred prekršajnim sudom jer ga je parking inspektor Skot Vajzeman ulovio kako 19. jula 1993. gura novčiće u parking satove nepoznatim ljudima kojima je vreme parkiranja iscurilo (...) Marta 1993. jedna starija gospođa podelila je paketiće u tri dobrotvorna dućana u Bišop Oklendu (Durham, Engleska); u paketićima su bile stotine novčanica od deset funti (...) . Imamo i zubara iz Minhena koji je operisao po siromašnijim kvartovima: anestezirao bi pacijenta, plombirao mu i očistio zube. Do oktobra 1992, po policijskoj proceni izveo je stomatoloških radova u vrednosti od oko 10.000 funti; pfeniga nije uzeo od pacijenata.“

Postoji jedna hrišćanska priča, ali ne mora se shvatiti isključivo religijski, već kao paradigma života. Dva prijatelja odlaze u Jerusalim da proslave neki od praznika i taj im je put obojica veoma bitan. Ubrzo, nakon što su krenuli, sreću ženu kojoj je potrebna pomoć. Pomažu joj, ali im naravno to oduzima i vremena i novca, a nemaju ni jednog ni drugog na pretek. Usput, kako to u pričama biva, sreću još onih kojima pomažu. Nastavljaju. U kući gde su prenoćili izbija požar. Važno je sada spasti što se spasti može, biti podrška porodici koja je sve izgubila. Jedan prijatelj kaže drugom: "Ne možemo više da zastajemo. Ako sad ne krenemo nikada nećemo stići." Međutim, ovaj prvi odluči da ipak ostane i tako su se rastali. Posle nekoliko godina se sretnu i onaj koji je ostao da pomaže i nikada nije stigao do Jerusalima taman zausti da upita svog nekadašnjeg saputnika kako mu je bilo, a ovaj ga preteče i kaže: "Svih ovih godina sam hteo da te pitam kako si uspeo da stigneš u Jerusalim pre mene? Jer baš sam se iznenadio kada sam te, ulazeći u crkvu, video kako stojiš tik uz Hristov grob."